Kroz znano vršje, stenje ljuto,
u vreme leta, sena zrela
i kroz detinjstvo prekinuto
stušti se moja duša cela.
Jednako draga vrela bruje,
a mir ko osama pritiskuje.
Kroz proseke i mlado borje
silazi nova cesta bela
i nadnelo se srednjogorje
nad razbacana kršna sela.
Spomene nosi kraj viteški,
a kuće retke, ljudi retki.
Provlači svoje niti reka
kao što čini sto godina,
a vodenica ni od leka –
umesto njih hrepe stena.
a reka plava kao u snu,
vijore alge po njenom dnu.
Ko bi rekao da je nekad
tu bujnih želja zanos stao
prekinut kao rezom noža
i nikad nije procvetao.
Na plimi sanja požar planu –
nestaše kao u bezdanu.
A san sve tvrđi i mir lenji:
ljuljaška zvuka tiho klonu
i kreket žaba udaljeni
i mrmor reke u sutonu.
Spušteno veče prostor krije,
al svaki korak poznat mi je.
Da li će sanje ove gore
oživeti u lisnom granju
i kao nekad da prozbore
i zuj i pesma u bujanju
i da nastavi, premosti hride
i sve prestanke i prekide...
Dušan Ćurčić
