ДУШАНОВ ЗАКОНИК један је од најважнијих правних споменика средњовјековне Европе и најзначајнији закон српске средњовјековне државе. Донио га је цар Стефан Душан Немањић, познат као Душан Силни, 21. маја 1349. године/6857. српске г. у Скопљу, а допуњен је 1354. године/6862. српске г. у Серу (Серресу).
ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ: Законик је настао у доба највенег територијалног и политинког успона српске државе, када је Стефан Душан владао као цар Срба и Грка, те обухватао широко подручје Балкана — од Дунава до Егејског мора.
САДРЖАЈ И СТРУКТУРА: Душанов законик садржи 201 члан (из 1349.) и укупно 226 чланова у проширеном издању из 1354. године. Његов текст писан је старосрпским језиком (ћирилицом) и комбинује свјетовно и црквено право. Законик се ослањао на раније изворе права: Законоправило (Номоканон) Светог Саве, византијске изворе попут Прохирона и Басилика, те народне обичаје.
ТЕМАТСКЕ ОБЛАСТИ: Казнено право прописује казне за убиства, крађе, прељубе, клевете и издају. Грађанско право уређује власништво, насљедство и уговоре. Црквено право дефинише улогу и повластице цркве и свештенства.
СУДСКИ ПОСТУПАК: Утврђује хијерархију судова и поступке.
ДРУШТВЕНИ ПОРЕДАК: Разликује властеле, слободне људе и зависне сељаке.
ДРУШТВЕНИ ЗНАЧАЈ: Законик показује висок ниво правне културе и државне организације средњовјековне Србије. Посебно уводи принцип личне одговорности за злочин, штити приватну својину и тежи владавини права, иако уз строге казне.
ЗНАЧАЈ И НАСЛЕЂЕ: Душанов законик имао је трајни утицај на развој српског права и ширег балканског простора. Као један од најстаријих кодификованих законика у Европи, несто се пореди с Магна Цартом (1215.) и Закоником цара Јустинијана. Данас се сматра културним и историјским спомеником прве категорије, а рукописи се нувају у манастирима и библиотекама у Србији, Македонији и Грчкој.
Оригинални примерак Душановог законика није сачуван; постоје само бројни млађи преписи, од којих је најпознатији Призренски препис из 15. века, који се данас чува у Народном музеју у Београду.
АИ
Цар Душан Немањић Силни, Призрен
Стефан Урош IV Душан Немањић (Душан Немањић; око 1308./6816. српске г. или март 1312 — Призрен, 20. децембар 1355./6863. српске г.), у народном предању познат као Душан Силни, био је последњи средњовековни српски краљ и први српски цар из династије Немањића. Имао је титулу краља од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први крунисани цар српске државе, (автократор, грч. Αυτοκράτορας), када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије II. Душан је владао над новонасталим Српским царством више од 9 година до своје смрти 20. децембра 1355. године. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато се често у изворима и литератури јавља и под именом „Душан Силни”.
Рођен је око 1308. године, или 1312. године од оца Стефана Уроша III Дечанског и мајке Теодоре Смилец. Душанов деда по оцу је српски краљ Стефан Милутин, а по мајци бугарски цар Смилец.
Wikipedia
Feljtoni, eseji, polemike
Никола Жутић КРАЈИШКИ СОКОЛИ-извод.pdf
