Početna - Srpska narodna čitaonica i knjižnica u Vrepcu

ВРЕБАЧКЕ ПРИЧЕ – Жито (13)

Љетно сунце дозорило је жито. Тамно, окером обојано класје усталасано лаганим вјетром чекало је жетву. Дјед је сијао пшеницу и раж мијењајући из године у годину оранице да добије бољи урод. Памтим жетву јечма на огради чији су се пуни класови већ почели повијати према земљи. Није се више могло чекати и једно јутро дошли су косци и жетва је почела. Као што се и трава коси косило се и жито. На косама испод доњег рукохвата косци би на косишту учврстили погодан штап који је у доњем крају код самог металног сјечива косе био другим штапом одмакнут за лакат од косишта са којим је тако стварао трокут који је служио као граничник за одбацивање и полагање откоса жита. Жито би се ред по ред слагало у правилан ред на тлу чекајући да га се свеже у снопове. И жене би се прихватиле жетве, баба и тетке, које су срповима полако, рукохват по рукохват жита желе и остављале на страну. Слиједећи косце жито се везало у снопове.

Док је сунце пржило са осталима сам, циједећи зној са чела, узимао сам рукохват жита, и два, дебела колико ми је могло стати у шаку везао као штрик, полагао на земљу и на њега скупљајући откосе полагао накупљено жито и везао га крајевима житног штрика. Готове везане снопове дизао сам са земље и носио на купове наслањајући класне врхове један на други у средину и облажући их другим сноповима. Није то био претежак посао, али дуг, никад краја откосу и ораници, а сунце пржи ли пржи. Дочекао се и крај жетве, али послу није био крај. Жито је требало вршити, добити из њега златна зрна која су значила живот преко дуге, хладне, вјетровите и сњеговите личке зиме.

Жито се вршило сутрадан, на гумну. Гумно је било у дворишту право испред улаза у кућу у данашњем шљивику гдје данас волимо сјести у хладовини шљива. Била је то лијепа зараван, округли земљани плато, очишћен од прашине и траве у чијој средини је био метерни дрвени ступ. Вршило се тако да су се снопови жита развезали и распоредили у круг око ступа на који је штриком била привезана Жуја или Сива и које су се у једном, па у другом смјеру намотавале и одмотавале око ступа и зрна жита су се ослобођена ваљала по слами и прикупљала на земљаној подлози. Извршена слама се одвајала, а жито прикупило и вијало на вјетру да се из њега избаци тар и остаци сламе. Чисто жито спремало се у вреће и чекало јесен и кише да га се самеље на неком од млинова на Јадови.

Памтим три млина од којих су данас остали само камени темељи и покоји млински камен у кориту ријеке, један на рукавцу Граовчеве пећине, па Алагинац код извора Дјаковца којих је на том мјест било неколико на брани којом је Јадова преграђена, и посљедњи код моста Поповића чију је задњу греду однесла ријека прије три године.

Вршећи жито највише би се нарадили коњи. Њихова длака и грива пјенили су се од зноја који им је избијао из свих пора, а на уста им је знала избијати бијела пјена од напора. Није им било лако измјењујући се и газећи једнолично по сноповима жита очекујући смирај дана да се одморе на слами која им је као стеља све до идуће године била мјесто угодног и топлог одмора у штали.

Жељко Наранчић