Feljtoni, eseji, polemike
Milovan Đ. Milovanović (17. februar 1863. – 18. jun 1912) bio je srpski teoretičar države i prava, diplomata i političar. Bio je predsednik Vlade Kraljevine Srbije (1911–1912) i za vreme svog mandata zaključio je savez sa Bugarskom koji je omogućio stvaranje Balkanskog saveza protiv Osmanskog carstva.
Milovan Đ. Milovanović (1963-1912)
Biografija
Milovanović je bio sin bio Đorđa Milovanovića (1813-1885), poznatog sudije konzervativne orijentacije, državnog savetnika i ministrа pravde 1875.
Milovanović je bio "Parizlija", tj. pariski đak, briljantan student sa doktoratom na Pravnom fakultetu u Parizu o garantnim ugovorima u XIX veku, doktoratom koji je 1888. bio nagrađen zlatnom medaljom na Pariskom univerzitetu. Kao profesor državnog prava na Velikoj školi u Beogradu i jedan od prvaka Narodne radikalne stranke, Milovanović je kao pravni ekspert imenovan u ustavni odbor učestvovao u pripremi i izradi Ustava Srbije iz 1888., jednog od najslobodumnijih ustava u tadašnjoj Evropi. Milovanović je u karijeri bio još i ministar pravde, ministar finansija, ministar spoljnih poslova (1909-1912) i diplomata, tj. poslanik Srbije u Rimu (1903-1907).
Kako navodi Milovanovićev biograf Dimitrije Đordjević, najbolji prikaz Milovanovićevog ličnog uspeha [kao poslanika Srbije u Rimu] dao je u jednom izveštaju francuskoj vladi ambasador Barer, jedna od najumnijih glava francuske diplomatije. «Poznajući u tančine balkanske stvari, obdaren živom inteligencijom i sigurnim sudom, Milovanović je uspeo da u rimskom političkom svetu zadobije daleko veći uticaj no što mu ga daje položaj jedne male zemlje» pisao je ambasador. «On je svakako izvršio jak uticaj na akciju Italije na Balkanu, svojim mišljenjem i poverljivim savetima koje je davao Konzulti.» [Italijanski Ustavni sud]... Veliki lični i diplomatski uspeh postigao je Milovanović na Haškoj mirovnoj konferenciji juna 1907. Odličan pravnik, okretan govornik, Milovanović je skrenuo pažnju najviđenijih pravnika toga vremena, de Martensa i Leona Buržoa. Na početku rada Konferencije, Milovanović je bio izabran za potpredsednika jedne od četiri komisije... Izabran za člana Stalnog izbornog suda u Hagu, Milovanović je i na konferenciji doživeo lični trijumf. To je bilo prvi put u istoriji Srbije da njen predstavnik zauzme tako visoko mesto u jednom važnom međunarodnom telu. Lične veze koje je pritom ostvario bile su Milovanoviću vrlo značajne u daljoj političkoj aktivnosti, posebno tokom Aneksione krize 1908, posle čijeg izbijanja je postavljen za ministra spoljnih poslova u koncentracionoj vladi Stojana Novakovića (1909).
Ministar spoljnih poslova u nekoliko radikalskih vlada, Milovanović je bio predsednik vlade Kraljevine Srbije od 25. juna 1911. (po starom kalendaru) i ministar spoljnih poslova sve do svoje iznenadne smrti. Zajedno sa bugarskim predsednikom vlade Ivanom Gešovim bio je tvorac saveza s Bugarskom bez kojega ne bi bilo ni uspeha u konačnom oblikovanju Balkanskog saveza niti pobede nad Osmansko carstvom u Prvom balkanskom ratu 1912. godine.
Umro je nekoliko meseci pre izbijanja Prvog balkanskog rata. Slobodan Jovanović ga je s pravom označio kao jednog od najboljih srpskih diplomata: „Srpske interese imao je stalno na umu, ali nije ih suviše naglašavao, nego ih je vezivao za neke više i opštije interese.“
Izvor: https://sr.wikipedia.org/sr-el/
Napisao je niz knjiga; Naša ustavna reforma 1888.g., Načelo narodnosti u međunarodnom pravu i međunarodnoj politici 1889.g., Naši trgovački ugovori 1895.g., Srbi i Bugari 1898.g., ......, a knjiga SRBI I HRVATI objavljena je 1895.g. - u predgovoru II izdanju Milovanović kaže:
 Milovan Milovanović_SRBI I HRVATI.pdf | [ ] | Autor | 2911 Kb |
