Пролазио сам леђен и паљен
од сјаја раја до руба пакла,
и дружељубив и усамљен,
и са мном љубав неусахла.
Стала сретања и стисци длана
душе што чувану блискост нуди,
веселе дружбе воћка убрана
однесе причу што прошлост буди,
а прозрачјем однекуд сине
топлине траг на хладне кости,
нека лепота из даљине
и нека љубав из прошлости.
Очи би још гледати хтеле
изблиза даљине драге,
и сад би биле песме вреле,
ал' нема, нема снаге.
Од постања смо земни гости
на дефилеу - пролазности.
Душан Ћурчић