Култура је темељ сваког народа и друштва. Стога познавати властиту културу, њене изворе и каректеристике важно је за сваког појединца, јер је она садржај духовности сваког мисаоног бића. Познавати властиту културу важно је и из разлога да разумијемо, цијенинмо, уважавамо и поштивамо културе других народа, али и из спознаје да је утјецај других култура на властиту увијек присутан. То међусобно прожимање култура, примање и давање, прихваћање и одбацивање културних садржаја, модифицирање прихваћеног, даје култури динамичку и развојну компоненту.
Иако властиту културу носимо у себи, иако нам се чини природна и непромјењива, данашњи саржај културе је ипак сублимат "посљедње ревизије" културних садржаја. За познаванје њене суштине, први корак је ипак упознати се са њеним коријенима, развојем и утјецајима која су се кроз вјекове међусобно прожимали да би добили данашњи, али не и, проматрано временски, коначни облик.
Књига "Историја српске културе" која ће се у облику фељтона, у три наставка приказати пред вама на сажет и цјеловит начин даје могућност сваком појединцу да на приступачан начин сагледа и упозна се са битним одредницама и сегментима националне културе. Написана је од еминентних и признатих аутора, од којих су двоје, Војислав Ј. Ђурић и Војислав Кораћ, са наших простора.
Аутори појединих дијелова књиге су:
Павле Ивић: Приступ књизи "Историја српске културе";
Под византијским окриљем; Међу балканским државама; У борби за опстанак;
Књижевни језик као инструмент културе и продукт историје народа
Радмила Маринковић: Средњовековна књижевност
Војислав Ј. Ђурић: Сликарство у средњем веку
Војислав Кораћ: Архитектура у средњовековној Србији
Роксанда Пејовић: Средњовековна музика
Павле Ивић (1. децембар 1924 - 19. септембар 1999) био је српски филолог, лингвиста, редовни члан САНУ. Павле Ивић је научник међународног угледа и најбољи српски лингвиста друге половине двадесетог века. Био је редовни професор Универзитета у Новом Саду и Универзитета у Београду.
Још 1973. године постао је почасни инострани члан Америчке академије уметности и наука, а исте године и почасни члан Лингвистичког друштва Америке. Нешто касније додељен му је почасни докторат Државног универзитета у Колумбусу (Охајо, САД).
Говорио је око десет страних језика.
Разумљиво, све то донело му је чланство у овдашњим и иностраним научним установама највишег ранга, тако да је, поред Српске, био члан Америчке, Норвешке, Словеначке, Аустријске, Македонске и Руске академије наука. (Wikipedia)
Радмила Маринковић - позивамо читаоце да нам помогну у припреми биографије
Војислав Ј. Ђурић (Велика Писаница, 26. фебруар 1925 — Београд, 12. мај 1996) је био српски историчар уметности, академик и универзитетски професор. Његови најзначајнији радови, везани су за фрескосликарство и уметност средњовековних српских земаља, а своје капитално дело „Византијске фреске у Југославији“ објавио је 1974. године.
Војислав Ђурић је рођен 26.02.1925. године у Великој Писаници код Бјеловара. Радио је на Филозофском факултету у Београду, а за редовног професора је изабран 1967. године.
За дописног члана Одељење друштвених наука изабран је 28.05.1970, а од 11.03.1971. године се налази у Одељењу историјских наука, чији редовни члан постаје 16.11.1978. године. На месту секретара тог одељења налазио се од 27.05.1979, до 25.09.1981. године, када је поднео оставку која је прхваћена на скупштини САНУ 19.11.1981. године. На место члана председништва САНУ изабран је 16.11.1989. године и ту функцију је обављао до своје смрти,12.05.1996. године. (Wikipedia)
Војислав Кораћ (Дебело Брдо код Коренице. 6. јуна 1924 - Београд 29. октобар 2010) био је српски историчар архитектуре, академик, професор универзитета у пензији и сарадник Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Основну школу је завршио у Петровом Селу, а гимназију похађао у Суботици, Кореници, Сремским Карловцима и Београду. Студије архитектуре похађао је у Прагу 1946. године, потом у Београду где је и дипломирао 1952. године. По завршетку студија постао је асистент у Археолошком институту. Докторирао је на Филозофском факултету у Београду 1959. године са темом "Градитељска школа Поморја". Године 1960. изабран је за доцента за предмет Историја архитектуре, 1965. године за ванредног професора, а 1977. за редовног професора Филозофског факултета у Београду. Учесник је многобројних археолошких истраживања у Србији, Македонији и Црној Гори.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 7. маја 1981. године, а за редовног члана 25. априла 1989. године. (Wikipedia)
Роксанда Пејовић (1929), музиколог и историчар уметности, преко тридесет година бави се музичким инструментима и њиховим представама на средњовековним споменицима. Као дугогодишњи професор опште и националне историје музике на Факултету музичке уметности у Београду, објавила је вцелики број књига и студија; издвајамо: Музички инструменти средњовековне Србије, Историја музике, Музичко стваралаштво и извођаштво од 18. века до данас, итд..
 Grupa autora_Istorija srpske kulture - 1 dio.pdf | [ ] | Administrator | 172 Kb |
| Grupa autora_Istorija srpske kulture - 2 dio.pdf | [ ] | Administrator | 204 Kb |
| Grupa autora_Istorija srpske kulture - 3 dio.pdf | [ ] | Administrator | 231 Kb |
